  Потпредседник Владе Републике Србије Божидар Ђелић представио је данас, у оквиру Шесте министарске конференције “Животна средина за Европу“, Стратегију одрживог развоја Републике Србије и најавио да би тај документ требало да буде усвојен у фебруару 2008. године и одмах примењен.  | Ђелић је подсетио на то да је рад на овој стратегији почео пре две године и додао да се очекује да ће сав посао бити завршен до новембра, када је и крајњи рок да сви заинтересовани доставе своје коментаре и предлоге. Он је нагласио да постоје три стуба одрживог развоја једне државе – одржив економски раст, социјално окружење и екологија. Према његовим речима, очекује се да Влада усвоји нацрт стратегије у фебруару, а потом следи и њено усвајање у Скупштини, при чему ће већ у буџету за 2008. годину бити издвојена средства за 10 до 15 пилот пројеката. Потпредседник Владе Србије прецизирао је да су пројекти у којима ће бити примењивана стратегија у областима енергетске ефикасности, обновљивих извора енергије, рециклирања отпада, чистих технологија и примене Кјото протокола. Представљању нацрта стратегије присуствовали су бројни делегати министарске конференције, представници мултинационалних и домаћих компанија, експерти, представници невладиног сектора и медија.
  Информација са сајта Владе Републике Србије. Корисни линк http://www.odrzivi-razvoj.sr.gov.yu
Поштовани министри, даме и господо,
 Задовољство ми је да вам пожелим добродошлицу на Шестој министарској конференцији "Животна средина за Европу", која се први пут одржава у Београду. Посебна ми је част што овом скупу присуствују моје колеге, министри образовања из земаља чланица Економске комисије Уједињених нација за Европу, са којима ћу, надам се, имати прилику да се лично сусретнем, разменим искуства и наставим успешну сарадњу.
Одрживи развој, према дефиницији коју је Брундланд први пут презентовао на Светској комисији за животну средину и развој 1987. године, а која гласи: „Одрживи развој је развој који задовољава потребе данашњице без угрожавања могућности будућим генерацијама да задовоље своје потребе“, свакако се може применити, пре свега и изнад свега, на образовање, у најширем смислу речи.
Уколико одрживи развој представља начин размишљања о томе како да организујемо наш живот, укључујући и промене друштвених вредности, из тога сасвим природно следи и да образовање треба да представља унапређивање и повећање квалитета живота појединца и заједнице у целини.
Владе држава широм света препознале су образовање као кључни ослонац у решавању глобалних питања са којима се данас сусрећемо. То је, посебно истакнуто у УНЕЦЕ Стратегији за образовање за одрживи развој.
Концепт одрживог развоја данас представља интеракцију између економског, социјалог и сектора животне средине, а све те стубове обједињује, наравно, образовање.
Макро и микро економски развој, конкурентност на тржишту, економски раст, иновације у привреди, индустријски развој и слично, практично су немогући без пажљиво конципираног развоја образовања.
Министарство просвете Владе Републике Србије, као најодговорнији носилац стратегије развоја образовања, континуирано ради на унапређивању квалитета образовања за одрживи развој, без кога земље у транзицији, као што је наша, не могу достићи економске стандарде савремене привреде, нити бити конкурентне на међународном тржишту.
У нашој држави која је мултиетничка, мултиконфесионална и мултикултурална, и у којој при том, постоје велике разлике у погледу развијености појединих регија – са врло сиромашним становништвом у појединим деловима – подразумева се да стратешки развој треба да покривају различити државни ресори, као што су образовање, социјална заштита, здравство, тржиште рада, брига о деци и породици, брига о младима, брига о дијаспори, брига о мањинама, брига о родној равноправности, брига о онима који се доживотно образују – једном речју то треба да ради Влада.
На основу извештаја о имплементацији Стратегије за смањење сиромаштва, евидентно је да је проценат сиромашних најмањи међу онима са највишим нивоом образовања. Дакле, образовање је ефикасно средство за смањивање броја социјално угрожених у свим деловима света, па и у Републици Србији.
Заштита животне средине јесте један од приоритета наставних програма на свим нивоима образовања, од предшколског до високог. Дакле, уколико кроз наставне садржаје понудимо моделе за очување природних ресурса, за очување биодиверзитета – флоре, фауне, квалитета земљишта, воде, ваздуха, за прецизније предвиђање климатских промена и начина да се спрече природне катастрофе, које имају несагледиве последице по одрживи развој, онда ћемо успети да будуће генерације оспособимо да сачувају своје окружење зарад себе самих и својих потомака.
Народна скупштина Републике Србије прогласила је Образовање за животну средину као један од шест приоритета заштите животне средине.
Министарство просвете континуирано, а нарочито у последњих 10 година, развија и унапређује интердисциплинарни приступ образовању за заштиту животне средине.
Министарство то чини кроз обавезне наставне предмете у основном образовању: свет око нас, природа и друштво, биологија (са екологијом), хемија, географија, физика, кроз друштвене предмете као што су историја, филозофија, социологија, устав и права грађана, и слично.
Такође, нуде се и изборни предмети – грађанско васпитање и образовање за демократију, језике мањина са елементима националне културе, чувари природе, домаћинство...
Учење и настава обогаћени су новом генерацијом уџбеника, наставним средствима, приручницима за подршку наставницима за реализацију наставе у области заштите животне средине, и, уопште, одрживог развоја. У оквиру високог образовања пак основане су основне студије у области екологије и заштите животне средине, катедре и смерови за ову област и постдипломске студије.
Уједињене нације су прогласиле период од 2005. до 2014. године „Декадом образовања за одрживи развој“ у циљу подизања свести о значају ове теме на глобалном нивоу. У процесу одрживог развоја не суочавају се са проблемима само мање и средње развијене земље, већ и најразвијеније земље на планети, на којима је посебна одговорност давања пуног доприноса кроз конкретна документа, стратегије, протоколе, програме. Ова документа не смеју да остану слово на папиру, него морају бити озбиљно, савесно и, пре свега, широко примењивана у свим регионима света.
У складу са Миленијумским циљевима развоја, још једним документом Уједињених нација, наша стратегија развоја образовања ослања се на оно што је свима нама најдрагоценије, а то су квалитетно и одрживо образовање за све. Данас за нашу децу, а једног дана и за децу њихове деце. Ако у томе успемо, ако их заштитимо, охрабрујемо и научимо, онда ће они волети планету на којој живе и све људе који су у својим различитостима једнаки у жељи да се одржи наша планета и наш опстанак на њој.
Са тим осећањем, свако од нас коме је поверена одговорност да води образовање у својој држави требало би да настави овим путем на добробит генерацијама које су нам поверене, и да не постоји ништа важније јер је ово приоритет који је испред свих других интереса. Образовање је на почетку – оно је услов, али образовање је и на крају – оно је исход, закључио је министар Лончар.
 Уводне напомене
У 21. веку државе постављају у средиште задовољног, слободног и одговорног појединца, којем је омогућен висок степен личне, правне, социјалне и здравствене сигурности. Кључни развојни принцип на ком се темељи остварење тог циља је концепт одрживог развоја, који полази од претпоставке да се само уравнотеженим деловањем може истовремено управљати људским ресурсима, остварити економски развој, избећи неједнакост која угрожава социјалну страну друштва, правду и сигурност. Све то ће такође осигурати интеграцију у глобално друштво, истовремено задржавајући сопствени идентитет, док с друге стране такво деловање не угрожава екосистеме који представљају основ квалитета целокупног живота садашњих и будућих генерација.
Савремена политика заштите животне средине тежи ка интегрисаном приступу решавању проблема заштите животне средине. Интересовање и брига о животној средини, као и растући притисак јавности и спровођење законске регулативе, у свету условљавају сталне промене у друштву, изазивајући промене врста и нивоа утицаја на животну средину.
У том смислу се спроводе активности праћења, односно мониторинг животне средине ради прикупљања информација о њеном стању. Он представља сигурно најјаче оруђе за процену услова и кретања у животној средини, али и у процесу доношења политике заштите животне средине и одрживог развоја и имплементације мултилатералне процене у области заштите животне средине у региону UNECE. Осим тога, успостављањем система информисања и прикупљања података, као и применом сета индикатора као усклађене методе сумирања великог броја мерења и података у вези са заштитом животне средине у ограничен број најзначајнијих информација у овој области, доприноси се значајном повећању ефикасности и ефективности у примени националне политике заштите животне средине.
Током протекле деценије, у оквиру неколико регионалних организација, нарочито Економске комисије УН за Европу, Европске агенције за заштиту животне средине, OECD, али и у оквиру многих других међународних организација, учињено је доста у области развоја и јачања мониторинга, а радило се и на јачању генералног оквира мониторинга у животној средини кроз стварање усклађених метода за прикупљање података, примене индикатора и извештавања у циљу повећања нивоа међународне упоредивости информација у области заштите животне средине. Истакнут пример ове врсте приступа јесте припрема Извештаја о процени стања животне средине на основу индикатора на паневропском нивоу. Осим тога, важно је нагласити и развој система са само-праћење загађивача, концепт који омогућава реализацију јединственог партнерског односа између органа управе и индустрије, а ради испуњења циљева одрживог развоја.
Свака од чланица Европске агенције за заштиту животне средине, али и оне земље које ће то тек постати, као што су државе југоисточне Европе, треба да се придржава правила и препорука за успостављање сопствених система мониторинга, сакупљања података и извештавања ради повећања нивоа међународне упоредивости информација о животној средини, чиме се помаже што прецизнијем увиду у генерално стање животне средине. На тај начин, доносиоци програмске политике и одлука у области заштите животне средине могу добити добар основ за доношење правих и примарно ефикасних одлука.
На крају, потребно је нагласити да је за све поменуте циљеве неопходно успоставити одговарајући институционални и законодавни оквир којим би се омогућило постизање тих циљева. Успостављање међународне сарадње, размена стечених знања, комуникација и активности у оквиру регионалних, европских и светских организација ће створити неопходне услове да се начини корак напред у области заштите животне средине у паневропском региону. Стварање поуздане информације, базиране на последњим подацима из животне средине, и уз коришћење концепта политике релевантних индикатора доступних широј јавности је наша заједничка обавеза и циљ.
Закључне напомене
Потребно је повећати утицај података добијених из мониторинга и процене стања животне средине приликом израде програмске политике на националном и међународном нивоу. Припрема извештаја о стању животне средине на основу индикатора на државном нивоу се може посматрати као као кључни инструмент усмерен на усклађивање система прикупљања података о животној средини ина побољшање упоредивости националних процена у региону.
Потребно је успостављање новог сета јасних и реалних циљева заштите животне средине, док се с друге стране има у виду развој и имплементација алата и индикатора напретка у области мониторинга.
Јачање владине подршке образовању, учешћу јавности и подизању свести, што за резултат има постизање циљева одрживог развоја.
Процена образаца одрживе производње и потрошње постаје све израженија у програмским политикама, на основу индикатора на паневропском нивоу.
Наставак напора у имплементацији постојећих споразума у области заштите животне средине и успостављање нових билатералних и мултилатералних споразума усмерених на побољшање стања животне средине у Европи.
Изградња система информисања у области заштите животне средине, чије се информације могу размењивати, што даје основ за континуирану процену стања животне средине у паневропском региону.
More Recent Articles
|
